Vožnja pod dejstvom alkohola: Kalifornija VS Srbija

3 Sep

Preksinoć, u ulici koja izlazi na auto put, neobično velika gužva. Iako je bio praznik, Labor day, dužina kolone je bila prevelika. Nešto se desilo, pomislih. Ali ne – policija je radila svoj posao kako bi sprečila da se nešto desi. Blokirane sporedne ulice, tako da ako si u koloni – nema nazad. DUI kontrola. Driving Under Influence – vožnja pod uticajem alkohola. Svako, pa makar bio i drčni tinejdžer, će ti za DUI reći – nemoj se zezati sa tim.
A evo i zašto.
10588838_766230790082282_1924610642_n10682013_766230780082283_55294227_n 

Kazna za vožnju pod uticajem alkohola u Kaliforniji, i to za prvi prekršaj, podrazumeva:

Noć u zatvoru. Baš pre neki dan priča drugar kojem se desilo – užasno iskustvo. Imaš pravo na jedan poziv, ali su ti prethodno zaplenili telefon, pa ti je bolje da znaš broj napamet. I da se moliš da će taj koga zoveš da se javi na telefon. Osoba koju zoveš treba da ti plati kauciju i da te izvuče iz zatvora.

Privremeno oduzimanje vozila.

Privremeno oduzimanje dozvole – dozvola se ne dobija nazad tek tako. Mora nešto da se uradi za uzvrat. Kursevi, konsultacije, “škole”. Cela procedura.

Suđenje po kratkom postupku – uvek, naravno, postoji prezumpcija nevinosti, odnosno da nisi kriv dok se ne dokaže suprotno. Mada, uz rezultate alko testa i narandžasto odelo, nemaš baš neke kečeve u rukavu. Ovo je deo koji određuje težinu globe, odnosno da li će te boleti… ili će te jako boleti. Kazna, sudski troškovi, period oduzimanja dozvole i dodatne aktivnosti od školice za ponašanje u saobraćaju do obaveznog odvikavanja od alkohola.

Porast cene osiguranja vozila – cena premije zbog DUI dodatka u dosijeu može da podigne cenu osiguranja čak 2 ili 3 puta.

Oznaku u dosijeudriving record je vrlo značajna stvar. Ako posao kojim se baviš ima ikakve veze sa vožnjom, vrlo je verovatno da automatski postaješ nezaposlen. Takođe, driving record je stavka koju svaki poslodavac gleda. I vrlo su striktni po tom pitanju.

I uz sve to, troškove od $15.649!!! Yup, exactly.

Ako pak prođete kontrolu, dobićete napismeno zahvalnicu za stpljenje i podsetnik za gore navedeno. Kontrola izgleda tako što se policija postavi u 10ak punktova, udaljenih tačno toliko da stane po jedno vozilo. Ljubazno uvodno ćaskanje policajac prekida pitanjem “Da li ste nešto pili danas”. Sledeće je “Kada ste poslednji put konzumirali alkohol”. Uperi ti baterijsku lampu u oči i zamoli da pratiš kažiprst kojim vitla ispred očiju. To je to. Koja je sledeća faza, na sreću, nisam saznao.

Koliko smeš da popiješ:

Screen Shot 2014-09-03 at 2.15.29 PM

Poređenja radi, Zakon o bezbednosti saobraćaja RS podrazumeva da je 0,5 do 1,2 promila srednja alkoholisanost (Kompletan spisak dostupan na AMSS sajtu). Ako uporedimo sa tabelom iznad, to je između 0.05 i 0.12 procenata. Dakle već si ihahaj u crvenom.

Takođe, poređenja radi, kazna u Srbiji za vožnju u srednje alkoholisanom stanju je 6 kaznenih poena, 6.000 – 20.000 dinara i 3 meseca zabrana vožnje.

“A možemo i da se dogovorimo”. E tu je najveći problem.

Fun Diego

26 Aug

Eksplodiraće mi glava od planova, snova i kombinacija gde-otići-i-šta-uraditi-do-kraja-godine. Smislili smo dve vrhunske varijante, ali ih neću još otkrivati – da ne ureknem. Oj, oj, kako smo samo uzbuđeni!

Život nije generalna proba. Nemamo dva ili pet, već samo ovaj, jedan jedini. Nikad neću shvatiti one, a mnogo ih je, koji se ponašaju kao da nije tako, one koji puštaju da im se život dogodi umesto da se oni dogode njemu i da učine šta god je potrebno da se svaki dan računa.

Fascinantno je koliko stvari možeš da uradiš, samo ako hoćeš. E sad, što jes jes, ovde je izbor mnogo veći, pa često ni ne znamo na koju stranu prvo da krenemo. Izvukoh tri zanimljiva iskustva koja su upravo ono što sam gore opisao – obični dani pretvoreni u uspomene koje ćemo dugo prepričavati.

Speedy Boat

Moj rođendan smo proveli na snegu (o čemu sam pisao ovde), a Nevenin – na talasima. San Diego zaliv pruža razne mogućnosti – od gledanja kitova, preko raznih krstarenja, do adrenalinskih avantura svih vrsta. Speed Boat  vožnja kao jedno od rođendanskih iznenađenja bila je i više nego uspešna akcija. Za $60 dolara po osobi, dobili smo 2 sata vrlo kvalitetne zabave na vodi. Druženje sa fokama koje se sunčaju na drvenom doku, provlačenje između ratnih brodova, jurcanje po moru – sve je uključeno u cenu. Snimio sam i kratak video:

Celu ovu avanturu pratio je i jako čudan splet okolnosti koji sam ukratko spomenuo u opisu videa na YouTube-u. Prosto neverovatno. Pisaću o tome detaljnije… nekada. Vratimo se sada temi.

Trke konja

1907404_746620942043267_4011554920224105670_nStara Mo, Brza Fotografija, Ljubazni Vodoinstalater…  non stop mi je bila u glavi neprevaziđena Mikijeva Radionica!:) Del Mar, otmeni deo San Dijega, poznat je između ostalog po ovom hipodromu. Kada je otvoren, 1937. Bing Crosby je lično, na ulazu, pozdravljao goste. Masivno zdanje koje prima 44.000 ljudi, popularna je destinacija u vrućim letnjim danima. Nisam siguran da li je više konjskih snaga bilo na stazi, ili pod haubama voznog parka. Eeeej, koje se tu cifre šetaju u zadnjim džepovima. Drugar sa kojim smo išli, član je ekskluzivnog kluba “Turf”. Dress code nam je stigao porukom kada smo se najavili, i zamoljeni smo da ga poštujemo “kako bismo izbegli neprijatnosti na ulazu”.

10366267_746620902043271_2302272886865398353_nA unutra – “ekipa”. Oni koji utorkom u 3 popodne piju šampanjac i iz lože navijaju za svoje grlo, sigurno nisu pobegli sa posla od 9 do 5 da bi bili tu. Vino, sir, krekeri i pogled na stazu kojom trče milioni dolara, naterali su me da se prvi put uštinem i proverim da li sanjam. Drugi put sam to uradio kad je Nevena dobila na kladionici! Raspevana Princeza nam je donela $48!

 

Luna park

10344242_726715314033830_3319939316601568977_oOnaj pravi, američki. Karusel, hot dog, ringišpili. Ulaz je bio, čini mi se, $14. Nepregledan parking ispred, a unutra raj za nas decu. Pa koje je to uzbuđenje bilo! Scene iz svih mogućih filmova prolaze kroz glavu, gledamo u nebo i ne znamo da li ćemo prvo na hali-gali ili na nešto slatko i kalorično. Sreća pa smo, razumno, izabrali pravi redosled.

10382400_726715597367135_6346870015465989833_oVožnje koštaju od 4 do 8 dolara i da smo ovde došli pre par godina ne bih izlazio dok sve ne probam, ali sad mi je bilo dovoljno samo da doživim trenutak. Umesto da mi bude muka od prevrtanja po čeličnim korpama, ovog puta su za to bili zaduženi hot dog od $7.5 i cimet rolnica od $5. Mašinerija za pravljenje ogromnog profita, zamaskirana šarenim lampicama i nasmejanim klovnovima, bila je ostvarenje dečačkog sna i iako nismo upucali nijednog plišanog medu, savršeno smo se proveli.

American Pie

14 Aug

Spomeni IMG_6247američku pitu bilo kome u San Dijegu i gotovo je sigurno da će te poslati u Džulijan (Julian). Samo sat vremena vožnje od obale Pacifika i već si u čarobnom gradiću, jednom od retkih u Južnoj Kaliforniji u kojem možeš videti sneg.

Sa svega 1500tinjak stanovnika, Julian živi od turizma i uzgoja jabuka. Sve je u znaku jabuka, svih fela i sorti. Najviše se beru u jesen tako da, kažu, tada treba ići na svežu domaću pitu i prateće poslastice.
Sam gradić čini samo nekoliko ulica, šarenih, sa dušom, načičkanim restoranima i poslastičarnicama, gomilom suvenirnica i pokojim vidovnjakom. A svaka kuća, svet za sebe, samo što ne počne da priča priču. “Stari Bunar”, “Koliba Dve Sestre”, “Spiritual Medium”, svega ima. Na jednom imanju pasu konji, a jedan beli pozira i hoće da se mazi. Ali dok smo otišli do auta po šargarepu da ga nagradimo, našao je bolje, konjsko društvo.

Julian123

Klik na sliku za uvećanje

Posle uzbudljive šetnje krenuli smo u pohod na pite od jabuka, ono zbog čega smo došli. Ideja je bila da ih probamo što više pa da izaberemo pobednika, ali smo već posle druge poslastičarnice bili blizu onesvešćivanja. Ponuda je i više nego bogata, od obične “original” pite, po bakinom receptu sa Granny Smith jabukama, preko onih sa hrskavijom koricom, do varijacija sa jagodama, višnjama i kupinama. Uz svako parče ide i kugla sladoleda, od vanile ili cimeta, tako da je miks ukusa i vrućeg i hladnog raj za sva čula odjednom. Parče pite košta oko $6-7, a cela pita oko $15. Može i da se kupi “za poneti”, sveže napravljena pa zamrznuta. Nismo se usudili.

Kolaz

Skoknuli smo do obližnjeg Cuyamaca jezera. Predeli kao nacrtani, sa mnoštvom staza za hiking i par centara za jahanje konja. To ćemo probati sledeći put kad dođemo na pitu od jabuka. Prošetali, nahranili patke, i odlučili da krenemo kući, jer je dan bio toliko lep, da nije moglo bolje. I na kraju smo, vozeći ka kući i sabirajući utiske, pored puta videli… kamile. Kao što rekoh – svega ima, ali farma kamila (ili šta već) u sred Kalifornije, bila je pravo iznenađenje.

IMG_6341


“Life is either a daring adventure, or nothing at all” ~ Helen Keller


Kad si u novom svetu, super je to što možeš da sedneš u auto i odeš bilo gde… i sve je novo i zanimljivo. A kada je San Diego u pitanju, bonus je što u “komšiluku” imamo baš svašta da vidimo. Tu su planine, priroda, nacionalni parkovi, pustinje, Mexico na pola sata, Vegas na par sati vožnje, Hollywood na duplo manje… i još… i još… i još. Sledeći plan je 101 Highway California road trip o čemu ću sigurno pisati, a o dogodovštinama iz Teksasa, Vegasa i LA-a, koje smo posetili u prethodnih par meseci, pišem ako naleti inspiracija!:)

O Zimi U Sred Leta

6 Jul

Pola godine u novom svetu proletelo dok si rek’o USA. Još uvek se osećamo kao polu-turisti, nesvesni da je ovo TO, e sad, da li zbog toga što smo avanTuristi kojima je rutina strana stvar ili inače sam proces privikavanja ovako funkcioniše – ne umem da kažem.

Bilo bi dobro da dan traje malo duže. Zapravo, mnogo duže. Rano ustajemo, kasno ležemo – i opet je malo. Svugde hoćemo da odemo, svašta novo da vidimo, nešto drugačije da probamo, sa svima da se upoznamo, sretnemo i ispričamo. A sve je tako lepo i tako privlačno.

Izvinjenje što nisam pisao ranije i jedno veliko hvala na svim porukama koje ste mi poslali i “zahtevali” update. Obećavam da ću se iskupiti – i u narednih nekoliko dana napraviti “best of” retrospektivu i objaviti seriju tekstova.

Posle svega mesec dana u San Dijegu, otišli smo u “Sport Chalet”, jedan od popularnih lanaca prodavnica sportske opreme u Kaliforniji – da kupimo opremu za skijanje. Prva zima bez ijedne pahulje snega, provedena praktično u šorcu i majici kratkih rukava, nabila nam je čežnju za onim na šta smo navikli. Destinacija – Park City, Utah. Iako nam je na listi želja obilaženje nacionalnih parkova i prirodnih čudesa u Juti, prva poseta je bila rezervisana za snežne radosti.

lodges4

Park City, nadomak Salt Lake City-a, čine uglavnom odmarališta i turistički kompleksi. Poznat po Sundance filmskom festivalu, ali i po mnoštvu luksuznih hotela u koje dolaze Ameri koji ne pitaju šta koliko košta – ovaj gradić godišnje doprinosi ekonomiji Jute sa ni manje ni više nego $529.800.000. E da… film Glupan i Tupan (Dumb & Dumber) je sniman tamo.

Na putu od aerodroma do hotela – predivni krajolici, idilični prizori drvenih koliba i četinara prekrivenih snegom, dim iz dimnjaka… i zimska tišina. Od tri velika kompleksa – mi smo izabrali Lodges at Deer Valley.

Po dolasku u hotel, prijatnim iznenađenjima nije bilo kraja. Sve pod konac, veliko, sređeno, čisto, lepo. Enterijer baš u skladu sa nazivom “Kolibe u Dolini Jelena” – veliki kamin, koža, drvo, kamen. Američki kolači,  “cookies”, i topla čokolada na izvol’te, da ugreju i okrepe. Već na recepciji smo se sreli sa prijateljima sa kojima smo dogovorili ovaj odmor – i prvo zimovanje na novom kontinentu je zvanično moglo da počne.

Soba je bila priča za sebe. Verovatno jedna od najlepših od svih u kojima sam ikada bio. Kao dom. Prva reakcija je bila “mogli bismo komotno živeti ovde”. I pošto kažu da slika govori više od 1000 reči, podeliću sa vama video koji sam napravio tamo – da bude još bolje od slike:


“Travel is the only thing you buy

that makes you richer”


Teško je reći koji deo cele ove avanture nam je bio najbolji. Prelepost svega, dani na snegu ili nezaboravni momenti sa prijateljima u lokalnim barovima duž glavne ulice, koja izgleda kao scenografija za neki film.

Lodges Combined
Kada smo prvog dana krenuli na stazu (Nevena na skijanje a ja na vrući paprikaš), shvatili smo da je jedini način da dođemo do nje – žičara. $15 dolara po osobi, mašala. Cenu smo progutali, a put do gore – iskustvo za sebe, pogled oduzima dah. Stigosmo,  a tamo – pun parking crnih shuttle autobusa koji voze besplatno od i do hotela… i jedno homerovsko “DOH”!! Iskustvo skupo, ali lepo.

Lodges pogledPosle celog dana odlučili smo i da se žičarom vratimo dole, da karta ne propadne, kad ono – uvališe nam klince iz škole skijanja da se voze sa nama. Dve devojčice od 4 i 5 godina. Skije, full oprema, pričaju kao da im je 14, obožavaju skije i board, ovde su već drugu godinu za redom i mnogo im je žao što na ovoj stazi ne mogu da voze i board. (!?) Dok su one tako pripovedale kao da se znamo 100 godina – ja sam bio u strašnoj dilemi da li da ih držim da se ne ispadnu iz one kabine, ili da držim ruke k sebi… jer ovde tuđa deca i bilo koja vrsta dodirivanja ne idu jedno s drugim. Inače, ski pas je $114 dnevno. Kad se na to doda iznajmljivanje skija i dodatne opreme, izađe oko $200 po osobi, plus-minus. Skoro kao na Kopaoniku😉

Sledećeg dana smo sa ekipom iznajmili snow jet ski. Za vožnju od sat ipo, cena po vozilu je $200, plus kojekakva osiguranja, takse, dodaci… ode cena u nebo. Jedno vozilo je za jednu ili dve osobe. Na Jahorini je, recimo, ovo iskustvo izgledalo ovako: renta oko 30-40eur, daj keš, sedi, vozi, drž se i viči glasno ako neđe zapne.

Kod Amera – ugovori, pravila i procedure, odricanja od odgovornosti… pa još ugovora. Svako dobija posebno odelo, zbog mirisa benzina, pa kacige, pa jedan instruktor, pa drugi instruktor, pa sto čuda. Sve nove sprave, full snaga. (Pogledaj video od gore do kraja)

Ali realno, vožnja na Jahorini je bila bolja!!:)

*****

IMG_5981U povratku smo svratili u Salt Lake City, koji je bio potpuno pust. Što zbog toga što je bio Super Bowl dan, što zbog toga što mahom Mormonsko stanovništvo nedelju provodi ili u krugu porodice ili u crkvi. Promuvali se po gradu, uslikali, ispozirali par puta na pustim drumovima – i zapalili nazad u grad u kom nam zimska oprema nikad neće biti potrebna.

 

Noć Veštica i velikih odluka

1 Nov

Sat je otkucao ponoć.

01. novembar. Dok maskirana ekipa po kafanama slavi „Halloween“, ja proslavljam početak poslednjeg meseca koji ću od početka do kraja provesti u otadžbini, jer već sledećeg odoh baš tamo odakle je taj isti Halloween došao kod nas.

Dušebrižnici u komentarima novinskih članaka ne biraju reči raspravljajući pripada li uopšte ovde ova neumesna maškarada i tvorevina zlog zapada… i još jednom me kolektivno podsećaju da – ja ne pripadam. Zato najviše i idem.

Ljude koji odlaze, delim u tri kategorije.

  1. Oni koji idu samo da bi otišli. Ovde im nije dobro i sve i svja im je krivo zbog toga osim njih samih, pa bi da odu jer je „tamo sigurno bolje“.
  2. Oni kojima je stvarno teško, probali su sve, ispucali adute, a odlazak je korak na koji su se odlučili umesto predaje.
  3. Oni koji uvek žele više, koji veruju da je dobro najveći neprijatelj odličnog, koji su spremni da stave najveći ulog čak i kad nemaju najbolje karte u rukama i da prihvate novi izazov.

Prve ignorišem, druge poštujem a u trećima se prepoznajem. Nego, da ne mračim sada – u celokupnom procesu generalnih lekarsko zubarskih pregleda, iznalaženju rešenja za osiguranje, bukiranja smeštaja i pravljenja fondova – pronašli smo malo vremena i za prevenciju kulturološkog šoka. Iz gomile simpatičnih knjiga, izvukli smo Living In The USA. Ima super stvari, a od mnoštva saveta o tome kako se uklopiti u američki šablon, evo nekoliko nasumice izabranih:

– Američki novac je vrlo konfuzan. Čak je moguće da su kovanice i zelembaći napravljeni – upravo da zbune strance.

– Nisi u obavezi da daješ napojnicu, ali se to od tebe očekuje. Ako nisi zadovoljan uslugom, nemoj dati napojnicu ili daj vrlo malo. Izuzetak su restorani. Vrlo često će napojnicu od 15 ili 20% već uračunati u račun, pa dobro gledaj da ne bi dao duplo.

– Mogao bi da se razočaraš kada shvatiš da tvoj novi američki prijatelj ima drugačiju ideju o tome koliko bi vremena trebalo da provodite zajedno.

– U Americi direktnost pobeđuje učtivost. Još od malena nas uče: „Honesty is the best policy“.

– Selidbe su vrlo česte, a uz njih dolazi i sloboda ljudi da potpuno promene sliku o svom identitetu, o tome ko su i šta rade, svaki put kada se negde presele. Ljudi menjaju imena, religije i vrlo često pokušavaju da uz to promene i svoj ekonomski status.

– Zajednice penzionera, pogotovo na Floridi i u Arizoni, su među najbrže rastućim kategorijama u svetu nekretnina. Sve je više događaja i organizacija, od socijalnih preko rekreativnih, pa do onih za upoznavanje, namenjenih ljudima preko 60 godina.

– Amerikanci su ponosni na svoje kuće, pa se nemoj iznenaditi ako te već pri prvoj poseti povedu u detaljan obilazak kuće. Pokazaće ti često sve, pa i plakare.

I tako, propustili smo Halloween, ali duh Božića nećemo. Jes’ da u Kaliforniji Deda Mraz nosi bermude, ali verujem da će biti prazničnog materijala za sledeći post.

———————————————————————

Far better is to dare mighty things, to win glorious triumphs, even though checkered by failure, than to take rank with those poor spirits who neither enjoy much nor suffer much because they live in the gray twilight of mediocrity that knows neither victory nor defeat. ~ Roosevelt

“I want you to move…

18 Sep

…to California, for yourself, but not for me.”

Reči pesme kalifornijskog sastava Delta Spirit, koju smo onomad čuli u prodavnici surferske opreme u San Dijegu i nikako da je izbacim iz glave. To su oni momenti, one sitne stvari po kojima pamtiš velike trenutke. Na šta pomislim svaki put kad je čujem, pogledaj u kratkom videu ispod:) To smo mi, to je California. To je San Diego…

11.12.13. Datum izabran, karte kupljene, odbrojavanje počinje.

It’s Always Sunny…

26 May

Lagano prolazi prvi mesec boravka u USA. Ne znam da li je Kalifornija Amerika, čak nisam siguran ni da li je San Diego Kalifornija, ali na osnovu do sada viđenog i proživljenog u ovom gradu, volim Ameriku! Iako naš trenutni boravak u San Dijegu ni u kom slučaju ne reprezentuje realan život ovde (nema posla, škole, dece, računa, itd…) sve što smo do sada videli nas je oduševilo.

Išli smo na 3 dana do Los Angelesa, što nam je idelano poslužilo da napravimo paralelu između ova dva grada, ali vratiću se na to kasnije.

IMG_3495San Diego je veliki grad, ne toliko po broju stanovnika (<1.5M) koliko po prostranstvu. 1200km pređenih u “vožnji po gradu” za oko 3 nedelje, govore u prilog tome. A pritom se trudimo da najveći deo putešestvija po gradu isplaniramo pre nego što krenemo. Kad smo već kod planiranja, aplikacija Yelp je i više nego korisna stvar, te nemoj zaboraviti da je instaliraš. Najbolji način da pronađeš bilo šta bilo gde (restoran, prodavnicu, dobre palačinke, rent a car), uz udaljenost od mesta na kom se nalaziš i gomilu komentara i ocena.

Ok, malopre sam spomenuo kilometre. Trebalo je da se izrazim u miljama. Sa miljama se nekako i snalazim – ali sa ostalim merama, nikako. Za slučaj da ti zatreba:

1 galon = 3.78 litara

1 milja = 1.60934 kilometara
1 pound = 0.45 kilograma
1 Oz = 2.95 decilitara
1 foot = 0.30 metara

100 Farenhajta = 37 C

I naravno, money! S leva na desno: quarter (25 centi), dime (10 centi), 5 centi, 1 cent. Prilikom plaćanja, vrlo je zanimljivo.
                                                                                                                                                                                 U San Dijegu nam se sviđaju ljudi. Komunikativni su, opušteni, nasmejani, ekstrovertni, cool&calm, kako bi Ameri rekli, vrlo mladoliko izgledaju i mnogo treniraju. Voze brzo, ali kulturno. Upoznali smo ih dosta, i svi insistiraju na druženju i povezivanju. Nekada i previše! Tako smo, između ostalog, išli da gledamo i “vrlo važnu” softball utakmicu jedanaestogodišnje ćerke naše nove poznanice…  jer se poziv ne odbija. Nula udaraca lopte za sat i po vremena. Svi treba da znaju šta drugarstvo znači.

Pažljivo smo beležili sve transakcije jer smo najviše plaćali u kešu, i na kraju dobili zanimljivu statistiku. Cilj ovoga je da nam pomogne u planiranju budžeta za ubuduće. Najveći procenat novca, oko 33 % nam je otišao na “dinning out”. Toliko je svega i toliko je lepo, da je teško odoleti. Primera radi, na večeru u lepom restoranu za nas dvoje u proseku ode oko 90$ sa pićem i napojnicama. (To je prosek od recimo 5 odlazaka ukupno na ovakva mesta). Zanimljiv je bio  izlazak u Jimmy Loves čiji mi saldo zbog jedne stavke (pogodi koje) nije dao da spavam: klopa za nas dvoje 22$, piće za nas dvoje 38$. Parking za 3 sata – 40$. Što se tiče cena “klope  za usput”, ima svega.. od pizza parčeta za 2$ do hot doga za 9$.

Sledeća stavka što se troškova tiče je “domaćinstvo i namirnice”: 26%.  Zatim “automobil” sa 20% ne računajući rentu (dakle samo benzin, parking, pranje).

Radnje u kojima se može kupiti lepa i zdrava hrana, a da nisu restorani niti fast food slatki gresi su: Whole Foods Market, Fresh and Easy i Trader Joe’s. Ako si na zapadnoj obali, i pronađeš Džoa Trgovca, obavezno pazari hit vino Two Buck Chuck. Reč je o vinu Charles Shaw, postalo je popularno po extra kvalitetu ali i ceni od svega 2 dolara po flaši, pa odatle i nadimak.

Plaže su priča za sebe. Ima ih mnogo, i sve su prelepe. Bez kafana i buke.. samo pesak, more, surf, priroda i užitak. One koje nisu za kupanje idealne su za šetnju, džoging i izlete.. sve pružaju pogled na očaravajući zalazak sunca i definitivno mislim da produžuju život onih koji ih posećuju. Maestralne. La Jolla, Torrey Pines, Loma Point su samo neke od njih, ne napuštaj ovaj blog a da ne proveriš kako izgledaju… nećeš zažaliti.

Nevena je poslednjeg dana našeg ostanka uradila ogromnu stvar. Posle 3 meseca teškog učenja 1000 strana anatomije, psihologije, fizičkog i komunikologije  i na izgled potpuno nemoguće misije zbog engleskog jezika, uspela je da položi ispit za personalnog trenera i dobije jedan od najtraženijih sertifikata u ovoj oblasti u Americi, ACE sertifikat. Ponosan sam.

U momentu kada ovo pišem, mi smo u Srbiji. Došli smo da pozavršavamo poslovne obaveze, a zatim se vraćamo u obećanu zemlju. Za mesec dana smo se toliko zaljubili u San Diego da svakog dana pričamo o povratku. Lupa nas nostalgija, al na pogrešnu stranu. Ili je to ipak, PRAVA strana. LA ću sačuvati za neku narednu priču, a spremam i video od materijala koje smo snimili tamo. Stiže već za koji dan!

—————————————————-
“Fear is temporary, regret is forever.”

Follow

Get every new post delivered to your Inbox.

Join 513 other followers